Sartr i sloboda

Većina ljudi tvrdi da slobodu smatra jednom od najviših svojih vrednosti, ali se, kada se suoče sa njenim stvarnim posledicama i značenjem, slobode često užasavaju i od nje beže.

Žan-Pol Sartr, jedan od najznačajnijih predstavnika francuskog egzistencijalizma i filozofije 20. veka, upravo je taj paradoks postavio u središte svog promišljanja. Za njega, sloboda nije prijatna privilegija koju čovek može da prihvati ili odbije, nije ni nekakvo političko stanje (tj. nije samo to) - već osnovna činjenica ljudskog postojanja. Čovek je rođen slobodan, postoji slobodan i ne može prestati da bude slobodan, čak ni onda kada bi najradije pobegao od sopstvene slobode. Čak i bežanje od slobode je slobodan izbor! Zato Sartr kaže da je čovek „osuđen na slobodu“. Sloboda je zastrašujuća zato što nas suočava sa činjenicom da, čak i unutar okolnosti koje nismo birali a koje mogu biti teške i zastrašujuće, ne možemo pobeći od izbora i odgovornosti za ono što od sebe napravimo kroz stvari koje kažemo ili uradimo.

Međutim, upravo ta ista sloboda otvara mogućnost autentičnog života. Sloboda je, prema tome, teret koji moramo naučiti da nosimo ako želimo da živimo kao autori, a ne samo kao posmatrači sopstvenog života.

Egzistencija prethodi esenciji

Osnova Sartrovog razumevanja slobode nalazi se u njegovoj poznatoj tvrdnji da „egzistencija prethodi esenciji“. Jednostavnije rečeno, prvo postojimo, pa onda postajemo.

Za razliku od predmeta koji se prave prema unapred zamišljenoj svrsi, ljudsko biće se pojavljuje u svetu bez unapred određene suštine koja bi mu propisivala šta mora da bude, a šta ne. Ne postoji gotov recept za čoveka. Ne postoji unapred napisana knjiga našeg života u kojoj samo treba da pronađemo svoju ulogu. Čak je i Kišova “enciklopedija mrtvih” napisana nakon što je neko završio svoje postojanje na ovom svetu. Kao ljudska bića, kaže Sartr, zatičemo se u svetu, a zatim kroz svoje izbore, postupke i životne projekte oblikujemo ono što jesmo.

Odatle proizlazi jedna od najradikalnijih posledica Sartrove filozofije. Niko nije jednostavno „ovakav“ ili „onakav“. Svaki put kada vam neko kaže da je “prosto takav”, to iz sartrovske pozicije znači “ovo biram i nemam hrabrosti to da priznam naglas”. Čovek može imati istoriju, navike, temperament, telo i relativno stabilne obrasce ponašanja, ali oni ne predstavljaju njegovu konačnu i nepromenljivu suštinu. Rečenica „ja sam jednostavno takav“ zato je za Sartra duboko problematična. Ona pokušava da živo, promenljivo i slobodno biće predstavi kao stvar koja samo poseduje određena svojstva i ne može protiv toga. Čovek, prema Sartru, u svakom trenutku nosi mogućnost da prema sebi, drugima i sopstvenoj prošlosti zauzme drugačiji odnos. Ovakvu slobodu Frankl naziva poslednjom, u smislu da je to jedna sloboda koja nam ostaje i onda kada smo izgubili sve druge.

To ipak ne znači da je čovek svemoćan. Radikalna sloboda ne podrazumeva da možemo da izaberemo bilo šta što zamislimo. Živimo u svetu koji nas na bezbroj načina ograničava. Hajdeger bi rekao da smo u svet „bačeni“: ne biramo gde ćemo se roditi, svoje telo, roditelje, istorijski trenutak, zakone prirode niti veliki deo događaja koji će nam se tokom života dogoditi. Sartr ovu dimenziju našeg postojanja opisuje pojmom fakticiteta (faktičnosti). Fakticitet je sve ono što je već činjenica našeg života i što ne možemo jednostavno poništiti voljom. Ali fakticitet nije negacija slobode. Ona je pre teren na kojem sloboda mora da se ostvaruje. Ne možemo izabrati da letimo ako nemamo krila i živimo na planeti na kojoj nas gravitacija vuče na dole. To ograničenje ne govori ništa protiv ljudske slobode, jer sloboda nikada nije značila magijsku sposobnost da ukinemo stvarnost. Sloboda znači da unutar stvarnosti koja nam je data biramo svoje projekte, postupke i odnos prema onome što nam se događa. Ne biramo sve što nam život donese, ali nijedna činjenica našeg života ne govori sama od sebe šta moramo od nje napraviti.

Upravo zbog toga je sloboda za Sartra toliko teška. Kada kaže da smo „osuđeni na slobodu“, on naglašava da iz izbora ne postoji konačan izlaz. Čak je i pokušaj da ne odlučimo neka vrsta odluke. Možemo prepustiti drugima da odlučuju umesto nas, ali smo i tada izabrali da im prepustimo svoju odluku - odgovorno smo odabrali da se odreknemo odgovornosti. Možemo se pokoriti pravilima, autoritetima ili očekivanjima okoline, ali činjenica da smo odlučili da ih poslušamo ne nestaje.

Ovde se Sartr približava Kjerkegorovoj ideji teskobe kao „vrtoglavice slobode“. Pred mogućnošću se javlja jedna vrsta užasa. Ne postoji unapred definisan recept koji bi nam garantovao kako treba živeti. Moramo da biramo, a ne možemo unapred znati sve posledice svojih izbora. Budućnost nam nije poznata, svet ne možemo potpuno kontrolisati, a naše odluke ipak stvaraju posledice koje ponekad mogu biti nepovratne. Zato odgovornost nosi sa sobom teskobu - i težinu i anksioznost zajedno. Ne samo da ne znamo da li je naš izbor najbolji, već često ne znamo ni za šta ćemo sve na kraju morati da preuzmemo odgovornost, jer svet se menja brže nego što ga mi upoznajemo.

Sloboda je dodatno teška zato što izborima ne određujemo samo šta ćemo uraditi nego i kakva osoba postajemo. Svaki izbor je mali doprinos stvaranju sopstvenog identiteta. Međutim, upravo ovde nastaje jedan zanimljiv paradoks. Slobodno birajući projekte, odnose i vrednosti, mi istovremeno stvaramo obaveze prema njima. Ako sam izabrao da mi je odanost važna, tada moja sopstvena vrednost odanosti počinje da ograničava neke moje buduće mogućnosti. Ako sam izabrao određeni životni projekat, njegovo ostvarivanje zahteva da se odreknem nekih drugih projekata. Ako sam otišao levo na raskrsnici, nisam otišao desno. Na taj način identitet koji sami stvaramo može početi da liči na kavez. Svaki izbor ustrojava one naredne.

Ipak, problem nije u tome što izbori imaju posledice i što nas obavezuju. Problem nastaje kada zaboravimo da smo mi učestvovali u stvaranju tog identiteta i počnemo da ga tretiramo kao novu, nepromenljivu suštinu. „Ja sam takav“, „takav je moj karakter“, „to nije za ljude poput mene“ i slične tvrdnje mogu postati način da ono što smo nekada izabrali pretvorimo u izgovor za ono što više ne želimo da biramo. Tada samostvoreni identitet zaista postaje kavez.

Sartr takav beg od slobode naziva lošom verom. Loša vera nije jednostavna laž, jer običan lažov zna istinu koju pokušava da sakrije od nekog drugog. U tom smislu, mi zapravo i ne možemo slagati same sebe jer to podrazumeva da u isto vreme i znamo i sakrivamo istinu od sebe samih. U lošoj veri čovek pokušava baš to da učini, pokušava da se ubedi da nije slobodan, da nema izbora, da ga okolnosti potpuno određuju, da je njegov karakter sudbina ili da samo izvršava ulogu koja mu je dodeljena, kao Ajhman!

Na ovom mestu postoji zanimljiva paralela sa konstruktivističkom psihologijom Džordža Kelija. Keli hostilnost opisuje kao uporno nastojanje da se potvrdi konstrukcija koja je već ozbiljno dovedena u pitanje. Hostilna osoba pokušava da natera stvarnost da potvrdi nešto što stvarnost uporno opovrgava - Keli to naziva i perzistentnim irealizmom. U tom smislu, osoba u Sartrovoj lošoj veri može se razumeti kao neko ko uporno pokušava da iz života dobije potvrdu da zapravo nije slobodan/slobodna. Međutim, kako bi Keli rekao, hostilna osoba ipak čuje „šapat istine“, jer ne možemo sami sebe lagati. Svet je iznova suočava sa činjenicom da ipak bira, da postoje alternative i da njeni postupci nisu samo automatska posledica okolnosti.

Zato su i loša vera i hostilnost iscrpljujući fenomeni. Potrebna je ogromna psihička energija da bismo neprestano održavali priču o sebi za koju negde već znamo da nije sasvim održiva. Potrebno je stalno pronalaziti nove dokaze da nismo mogli drugačije, da je neko drugi kriv, da nas je prošlost zauvek definisala ili da nam okolnosti nisu ostavile nikakav izbor. Prihvatanje slobode može biti zastrašujuće, ali u sebi nosi jednu vrstu jasnoće i poštenja prema samome sebi. Više nije potrebno neprestano falsifikovati sopstveno iskustvo da bismo održali iluziju da nismo odgovorni za svoj život.

Sloboda nije raditi sve što nam se radi

To poštenje prema sebi ipak ne znači da autentičan život podrazumeva jednostavno raditi ono što se čoveku u datom trenutku radi, ne podrazumeva pratiti svaki svoj impuls.

Ljudi su relaciona bića. Živimo sa drugima, naši projekti se prepliću sa tuđim projektima, a naši postupci imaju posledice koje prevazilaze granice našeg privatnog života. Pored toga, kroz slobodne izbore stvaramo vrednosti kojima zatim nastojimo da budemo verni. Ako biramo odanost, odgovornost, ljubav ili solidarnost kao vrednosti, onda nas upravo naše slobodno opredeljenje prema njima obavezuje.

Naši postupci su, u tom smislu, i egzemplarni. Birajući kako ćemo postupiti, mi ne kažemo samo „ovo želim ja“, već svojim postupkom pokazujemo kakav način života smatramo opravdanim. Vrednosti vode ka akcijama, a akcije imaju posledice i za nas i za druge. Zato Sartrova filozofija slobode ne vodi jednostavnom zaključku da je sve dozvoljeno. Naprotiv, upravo zato što nema unapred propisanog recepta koji bi odlučio umesto nas, odgovornost postaje još veća. Niko nam ne može unapred garantovati da smo izabrali dobro.

Autentičnost, kao centralni koncept egzistencijalističkog mišljenja, zato ne znači konačno pronaći svoju pravu, skrivenu suštinu. Takva suština za Sartra ne postoji. Autentičnost pre znači prestati da od sebe bežimo. To znači priznati šta nam je dato, šta ne možemo da promenimo, ali istovremeno priznati gde ipak biramo. Znači prihvatiti da možemo pogrešiti, da možemo promeniti mišljenje i da nijedna prethodna verzija nas samih nema pravo da zauvek određuje ono što ćemo tek postati.

Sloboda, dakle, nije obećanje udobnog života. Ona sa sobom nosi teskobu, neizvesnost, odgovornost i mogućnost greške. Ali alternativa slobodi nije sigurnost. Alternativa je pokušaj da sebe ubedimo da smo samo proizvodi okolnosti, karaktera ili prošlosti, dok „šapat istine“ o našoj slobodi ipak ostaje prisutan. Zato autentičan život za Sartra nije život bez straha i teskobe, već život u kojem smo dovoljno slobodni i hrabri da biramo bez garancija, preuzimamo odgovornost za svoje izbore, grešimo i menjamo se.

Čovek možda ne može da izabere svet u kojem će živeti, ali ne može ni da izbegne pitanje šta će u tom svetu od sebe napraviti.